Ludwig van Beethoven

Šetajući jednog dana predgrađem Beča, Beethoven je sa svojim učenikom raspravljeo o zabranjenim paralelnim kvintama. Učenik mu smerno primeti da je u maestrovom delu, Koncertu u c-molu, primetio takavu grešku. „Pa?“ primeti Beethoven, „Ja ih nisam ni zabranio!“ Pošto je učenik ćutao on ljutito nastavi: „No, ja Vas pitam: jesam li ih ja zabranio?“ “ To ne“, odgovori učenik, „ali to je već stotinama godina osnovno pravilo u kompoziciji. To su zabranili svi veliki teoretičari kao Fux, Kirnberger, i drugi.“  Betoven se zamisli jedan trenutak i onda reče: „Lepo onda sam ja taj koji ih od sada dozvoljava!“

Advertisements

Johannes Brams

Veliki kompozitor Johannes Brams uvek je pokušavao da izbegne društvene obaveze koje ga nisu zanimale i društvo koje mu je bilo dosadno. Primivši jednom prilikom poziv da učestvuje na jednoj svečanosti, dobio je u prilogu i spisak zvanica s tim da precrta imena onih lica sa kojima ne bi želeo da se sretne. Spisak je vraćen samo sa jednim precrtanim imenom- njegovim.

U jednom društvu Brams je pratio svoju sonatu za čelo. Čelista nije bio dorastao delu te je Brams svirao sve glasnije i glasnije. Pri jednoj kratkoj pauzi čelista mu šapnu: „Sviraj tiše, ja sebe više ne čujem.“  „Eh, baš si sretan“, odgovori mu Brams.

Jednom prilikom Brams se nalazio na turneji kao pratilac mađarskog virtouza- violinoste Eduarda Remenyja. Kada su u gradu Celle, blizu Hanovera, stupili na podijum primetili su da je klavir za pola tona niže naštimovan. Remenyi, bojeći se gubitka efekta i sjaja Betovenove c-mol sonate koja je bila na programu , odbio je da violinu štimuje za pola tona niže. Tada je Brams seo za klavir i bez dvoumljenja počeo da transponuje klavirsku deonicu za pola tona naviše. Publika je bila oduševljena a maestro Brams je celu sonatu odsvirao bez i jedne greške.

U krugu prijatelja Johannesa Bramsa bio je vrlo rado viđen kompozitor i klavirista Ignaz Brull, koji je sa svojom operom “ Zlatni krst“ postigao lep usph. Bramsa su pitali šta misli o prijateljevoj operi,na šta je on odgovorio: “ Zavidim mu na suvišnosti u melodijama. Ja bih napravio tri dela od onog što on razbacuje na jedno!“

V.A.Mocart

Kao osmogodišnji dečak Mocart je koncertrirao u Milanu. Sala je bila prepuna. Svi su želeli da vide i čuju „čudo od deteta“. Jedna od prisutnih starijih dama reče svome susedu: „Ovde nešto nije u redu. Nemoguće da jedno dete tako svira: Vidite li prsten na njegovoj ruci? To je sigurno čarobni prsten. Bez njega sigurno ne bi mogao tako svirati.“

Mali Mocart, prefinjenog sluha, čuo je tu primedbu. Primetnim gestom skide prsten i ostavi ga  u stranu, pokloni se dami i nastavi da svira isto tako lepo kao pre.

Kada je Mocart imao 14 godina prisustvovao je u Rimu izvođenju čuvenog   “ Miserere-a“ od  Allegrija, remek dela katoličke crkvene muzike. Prepisivanje ovog dela, koje je bilo čuvano kao sveto, bilo je od pape zabrenjeno pod pretnjom isključenja iz crkve.

Na Mocarta je ova muzika ostavila dubok utisak. Otrčao je u stan i kao u groznici, po sećanju, napiso celo delo. Posle dva dana ponovo je prisustvovao njegovom izvođenju da bi ispravio neke sitne greške. Uveče, na jednom prijemu sreo je čuvenog pevača-kastrata Cristiforija, člana papskog hora, i zamolio ga da mu otpeva jedno mesto iz „Miserere-a“. Ovaj, strogo se državši zabrane, otpeva namerno pogrešno. Mali Mocart mu se nasmeja „nije tako, dragi moj“ i otpeva mu kako treba. Zavladalo je zaprepašćenje a ujedno i oduševljenje prisutnih.

Papa je ubrzo saznao za ovaj događaj. Pozvao je Mocarta u svoje odaje i umesto prekora i kazne, blagoslovio ga i odlikovao ordenom “ Viteza sa zlatnim mamuzom“!

Za vreme probe opere „Don Giovanni“ Mocart nikako nije bio zadovoljan Zerlininim uzvikom bola , koji je pevačica Bondini izvodila na kraju prvog čina vrlo neubedljivo. Dosetivši se, Mocart se neopaženo došunjao iza kulisa i u određenom trenutku uštinu pevačicu za zadnjicu. Pevačica je uplašena, a i od bola, vrisnula i to onako kako je Mocart želeo. „Tako je dobro! Tako treba uzviknuti!“ Pohvali je maestro.

U društvi je Mocart bio vrlo vesele naravi.

Jednom se opkladio da može da odsvira na klaviru akord koji niko drugi ne ume. Napisao je akord gde leva i desna ruka na velikoj udaljenosti moraju uhvatiti čevoroglasni akord, dok je u sredini stajala jedna usamljena nota. 

Uviđajući nemogućnost izvođenja takvog akorda, prisutni su pristali na opkladu. 

Mocart je otrčao do klavira. Obema rukama udari akord a usamljeni ton u sredini klavijature udari nosem. tako je dobio opkladu. ( Prema nekim izvorima ova opklada je bila sklopljena između Mocarta i Hajdna).